Na vest o smrti Rudolfa Bručija Ima malih sredina koje iznedre velike ljude, ili ovi u njima deluju, pa i one nekako porastu u očima drugih. Novi Sad je, u svojoj kratkoj istoriji, toliko tim veličinama ispunjen, da ga, već davno, sa Atinom porede. Sa muzikom u ovom gradu, medjutim, nije takav slučaj. Bilo je zvezdanih trenutaka - od tamburaša do opere, ali nikad kontinuiteta. Kontinuum se osetio tek u generaciji koja je proživela drugu polovinu XX veka - i to najviše zahvaljujući neumornoj delatnosti Rudolfa Bručija. Kada je sa suprugom Olgom, od kabarea u rodnom Zagrebu i Beogradskog vojnog orkestra, stigao do Srpskog narodnog pozorišta, nije ni sanjao da će njegova muzika iz Novog Sada prodreti do najvećih svetskih muzičkih centara. Sedeo je kao violista u raznim orkestrima, ali u CENTRU tih orkestara, slušajući instrumente oko sebe. Posle je tvrdio da od violista nastaju najveći kompozitori (što je potvrdjeno u istoriji: Bah, Hindemit…). Tek kao zreo muzičar, tridesetogodišnjak, počeo je da studira kompoziciju na beogradskoj Muzičkoj akademiji. Imao je neverovatnu sreću da bude JEDINI student najvećeg erudite srpske muzike, Petra Bingulca. Bingulac je studirao kod Vensana d'Endija. Sva trojica su, u ovoj vertikali, bili čarobnjakovi učenici. Kogod se na trenutak seti Bručijevih kompozicija, setiće se - prvenstveno - prekrasne orkestracije. To se ne uči samo od d'Endija ili Bingulca, niti od Alfreda Ula u Beču (gde se usavrsavao 1954-55). To se uči na mestu violiste, u centru orkestra! Došavši u Novi Sad 1950. kao korepetitor u operi SNP, zatekao je ovaj grad na vrhuncu njegovog muzičkog procvata. Delovali su opera, filharmonija, radijski orkestrar, kamerni orkestar, ansambl solista, horovi. Kroz deset godina sve je to, osim opere, iščezlo. Centar se preselio u Beograd. Rudolf Bruči je izabran za direktora srednje muzičke škole i sa tog mesta, tiho i uporno, krenuo u stvaranje novog muzičkog centra. Njegov glas se slabo čuo i jos slabije slušao. Glas je stekao, nenadano, tek 1965. i to ne zahvaljujući podršci novosadske ili srpske muzičke sredine, nego gromom iz Brisela. Na najvećem svetskom konkursu, Konkursu kraljice Elizabete, na kom se kompozitori nagrađuju tek svake pete godine, njegova Simfonija lesta osvojila je prvu nagradu! Pismo-obaveštenje, sa pozivnicom za svečani koncert, upućeno iz Belgije u Novi Sad, vratilo se u Brisel sa naznakom "adresant nepoznat"! Tako Kraljevska porodica nije znala kome nagradu treba predati, a praizvođenje simfonije poređeno je, ni manje ni više sa - Stravinskim! Na čitavom području bivše, velike Jugoslavije, nikad niko od kompozitora u istoriji nije dobio tako veliko priznanje. No, na njega se brzo zaboravilo. Mada je, posle Simfonije leste, napisao nenadmašnu Treću simfoniju, Metamorfoze B-A-C-H, operu Gilgameš (prevod petrovaradinskog kompozitora Prepreka), snažne kantate, razigrane balete, niko ga u hijerarhiji srpskih kompozitora nije postavljao na centralno mesto koje mu pripada. Bručiju to nije ni bilo važno. Njegovo stvaralaštvo govorilo je, i govori, i govoriće, samo za sebe. Nastavio je da komponuje, u tišini, ali snažno, eksperimentišući od harmonike i tambure do aleatorike i elektroakustike (u operi!). Pa i to tek u retkim slobodnim trenucima, jer je u međuvremenu zaista stvorio veliki novi Muzički centar u Novom Sadu (objedinjujući operu, filharmoniju i koncertnu agenciju). Sedamdesetih godina, kada su sredstva malo prestala da se odlivaju iz Vojvodine, uspeo je da izgradi i najbolju muzičku akademiju na prostorima bivše Jugoslavije, koja se dičila uvezenim profesorskim kadrom (čak je i Šnitke bio potpisao ugovor!) i još uspešnijim diplomcima. Na toj akademiji nastavio je onu vertikalu čarobnjakovih učenika: Tibor Špigel (sada u Americi), Mitar Subotić (poginuo u Brazilu), Željko Avdalović (poginuo u Južnoj Africi), Stevan Kovač-Tikmajer (sada u Francuskoj), Aleksandra Vrebalov (sada u Americi), Zoran Mulić, Stevan Divjaković, Nineta Avramović… Pa i oni koji kod Bručija nisu učili (Slavko Šuklar, Nebojša Jovan Živković) osećaju se Bručijevim učenicima. Bilo je dovoljno samo živeti u njegovoj blizini, pratiti stvaranja njegovih kompozicija - pa pasti pod opčinjavajući uticaj njegovih ritmova i orkestarskih boja. Ko je još od novosadskih muzičara dobio tako veliko međunarodno priznanje? Karlo Senaši, na prvom i najvećem ikad održanom konkursu violinista u Beču pred žirijem kojim je predsedavao Klemens Kraus, a u njemu sedeli Isai, Hubai, Kusevicki, Enesku… Kako je završio Senaši? Svirao je pod stare dane u novosadskim kafanama pijanim gostima. Dušan Štular - dobitnik prve tri nagrade na Trijenalu u Napulju, dobitnik zlatne olimpijske medalje u Berlinu 1936., najbolji učenik najboljeg Listovog učenika… Umro zaboravljen u Domu staraca u Futogu. I Bruči je pod stare dane, u toj crnoj poslednjoj deceniji, bežao iz Novog Sada u Zagreb, Ankaran. Nisu ga ovde lepo gledali, jer je napisao Svečanu pesmu i kantatu Vojvodina na stihove Miroslava Antića… Zaboravljajući pri tom da je napisao i kantatu Srbija, na Davičove stihove. Sada će se prepucavati dali je bio veeeliki srpski kompozitor ili veeeliki hrvatski skladatelj. Danas, kada svaka kafanska pevaljka ima svoj kompakt disk, Bručijeva muzika postoji samo na analognim snimciva koji buđave u radijskim fonotekama. Neke njegove kompozicije (poput Violinskog koncerta) zauvek su izgubljene. Malo je vodio računa o svojim notama. Više je vodio računa o novosađanima, o njihovim muzičkim potrebama. Valjda će za njim u tom gradu ostati ime neke ulice, kad već Lenonovu imamo. Dušan Mihalek
|